Ko nije imao đaka prvaka ne zna šta je prvi septembar  🙂

Pre leta smo se upisali, a onda celo leto zamišljali kako će to da izgleda. Još 15 dana, još 10 dana… Prikupljamo školske stvari: ranac, pernica, gumica, a svaka nova stvar donosi po jedno pitanje: kakva će biti učiteljica, sa kim će sedeti u klupi, šta ću mu pakovati za užinu?

I došao je taj prvi septembar. Priredba i prozivka. Uzbuđenje i napetost kao u Hari Poteru kada je “kapa za razvrstavanje” odredila da Hari ide u kuću Grifindor! A šta da je bilo drugačije…

Naravno, mnogi roditelji su već urgirali i izabrali učiteljicu i drugare. Stav da naše dete prepustimo sudbini ujedno mi je ulivao i mir i strah. Ime po ime, kao večnost. Prebrojavaš decu i preispituješ svoje želje, nadanja, razmišljanja… I da li je zaista bitno sa kim će ići u razred?

Iz mog ličnog iskustva jeste bitno. Moje drugarice iz osnovne škole su obeležile moj život. Kroz dobro i loše uvek smo tu jedna za drugu. Vreme prolazi, novi ljudi ulaze u naše živote ali ono što mi delimo niko ne može da poremeti. Znaš one prijatelje, prave. One sa kojima se ponekad posvađaš, a onda nastavite kao da ništa nije bilo, jer ne možete da ne budete drugarice, jer takav svet ne postoji. Kao iznošene patike, kao udoban duks, uvek su ti pri ruci, baš onda kada ti je potrebno da budeš ono što jesi, bez ulepšavanja. Za njih suze ronim – i za tužno i za srećno!

A moj đak prvak? Pitate se kako je prošlo?  Vreme će pokazati!