Živimo u svetu gde se sve više vrednuje individualizam. Moderna je veština i skup kurs “life coach”-eva naučiti da kažeš NE, staviti svoje potrebe ispred potreba drugih, biti odgovoran za svoju sreću i uspeh u životu. Sa druge strane, divimo se primerima gde ljudi pomažu jedni drugima, stavljaju potrebe drugih ispred svojih.

Kako se život sastoji od vrlo individualnih i krajnje intimnih trenutaka pa do onih javnih, kada sarađujemo sa drugima i mi odrasli često nismo sigurni da li smo odabrali pravi put. Da li je ovo što radim baš moja želja ili me nosi “psiholigija gomile”. U tako komplikovanim odnosima kako vaspitavati dete, a ne pogrešiti? Da ne bude suviše individualista pa postane samoživ i sebičan, da poštuje druge, pomaže svima i zna da deli, a da opet misli svojom glavom, da zna da se zauzme za sebe.

Prvi test vaspitanja, kada je u pitanju socijalizacija deteta je upravo deljenje igračaka. Iako će većina roditelja reći da vaspitavaju svoje dete tako da treba da deli igračke, neki ipak ovo pravilo ne sprovode baš doslovno.

Nije presudno za razvoj sebičluka da li je danas Vaš mališan podelio baš tu igračku sa baš tim detetom u parku, već je bitno da li gajite kulturu deljenja. Ako dete odrasta u sredini gde je deljenje normalna pojava i samo će usvojiti takvo ponašanje (ali možda ne sa godinu, dve, tri… već kasnije u životu). Ali ako govorite da je lepo da se deli, a onda negativno komentarišete nekoga sa kim ste nešto podelili i kako taj neko ne bi uzvratio istom merom – onda cela priča pada u vodu.

Ima naravno i situacija kada je ok biti sebičan. Kada je Vaše zdravje u pitanju, na primer. Tako da, kao i u svemu ostalom, treba naći balans.

Dakle, dete moje, budi sebičan kada donosiš važne životne odluke, budi sebičan sa svojim vremenom, zdravljem i sa svojim osećanjima. Brini o sebi – to nije sebično! Ali budi darežnjiv sa nežnošću, razumevanjem, deli materijalno, deli osmeh. I da, deli igračke.

Ulazim u Maxi. Ne mogu da ne vidim poglede koji se pitaju: “Gde je ova krenula?” – Pa u kupovinu, baš kao i Vi! Šta Vas je zbunilo, moje troje dece koje idu samnom?

Deo ljudi me sažaljeva: “Vidi je mukica nema kome da ostavi decu pa ih SVE vuče sa sobom (ovo SVE je namerno velikim slovima jer im bode oči što ih imam troje). Deo misli da sam nepristojna jer stavljam jedno dete u kolica (bukvalno u kolica kao da sam ga sa police skinula i da ću ga platiti na kasi), drugo u sedište (prednji deo na kolicima za kupovinu koji je predviđen za decu), a treće mi pomaže (meri voće i povrće, donosi stvari u kolica), dok deo publike već prevrće očima predviđajući srušenu robu sa polica, plač i viku (što svakako nije isključeno).

Nije da ja nekada ne bih radije u kupovinu išla sama, pa polako natenane, ali sa decom je svakako zanimljivije. I teže i lepše, kao i sve sa decom. Kao kada bi me pitali da li bih išla na more sa mužem, bez dece? Ne mislim da sam loša mama što bih odgovorila potvrdno. Ali znam da bi mi posle dva dana užasno nedostajali. Jer oni su deo ekipe i ni jedno iskustvo nije potpuno bez njih. No vratimo se u Maxi…

Deca imaju pravo da idu u kupovinu sa Vama. Žalite se kako ne znaju da se ponašaju u prodavnici, sve diraju, nemogući su… pa naravno, zato što su deca! Kako ste mislili da nauče da se ponašaju u prodavnici ako ih nikada tamo niste ni odveli. Dakle, moraju da vežbaju!

Zato dragi sugrađani, mame i njihova deca su tu, pored Vas, ravnopravni članovi društva. Ne samo u parku, nego i u prodavnici, pošti, na autobuskoj stanici, u restoranu i kafiću. Niko mene nije pitao da li ja želim Vas u blizini, pa Vas “trpim”. Da li znate da i odrasli mogu da budu glasni, nametljivi i nepristojni?

Pa tako sledeći put kada vidite mamu (ili tatu) sa decom, ako joj treba pomoć – pridrži joj vrata da progura kolica, na primer, ili je pusti preko reda ako ti deluje da su se deca već unervozila, a ako ona narušava mir tvog savršenog sveta, okreni se i nastavi dalje. I ja ću uraditi isto kada sretnem tebe.