Živimo u svetu gde se sve više vrednuje individualizam. Moderna je veština i skup kurs “life coach”-eva naučiti da kažeš NE, staviti svoje potrebe ispred potreba drugih, biti odgovoran za svoju sreću i uspeh u životu. Sa druge strane, divimo se primerima gde ljudi pomažu jedni drugima, stavljaju potrebe drugih ispred svojih.
Kako se život sastoji od vrlo individualnih i krajnje intimnih trenutaka pa do onih javnih, kada sarađujemo sa drugima i mi odrasli često nismo sigurni da li smo odabrali pravi put. Da li je ovo što radim baš moja želja ili me nosi “psiholigija gomile”. U tako komplikovanim odnosima kako vaspitavati dete, a ne pogrešiti? Da ne bude suviše individualista pa postane samoživ i sebičan, da poštuje druge, pomaže svima i zna da deli, a da opet misli svojom glavom, da zna da se zauzme za sebe.
Prvi test vaspitanja, kada je u pitanju socijalizacija deteta je upravo deljenje igračaka. Iako će većina roditelja reći da vaspitavaju svoje dete tako da treba da deli igračke, neki ipak ovo pravilo ne sprovode baš doslovno.
Nije presudno za razvoj sebičluka da li je danas Vaš mališan podelio baš tu igračku sa baš tim detetom u parku, već je bitno da li gajite kulturu deljenja. Ako dete odrasta u sredini gde je deljenje normalna pojava i samo će usvojiti takvo ponašanje (ali možda ne sa godinu, dve, tri… već kasnije u životu). Ali ako govorite da je lepo da se deli, a onda negativno komentarišete nekoga sa kim ste nešto podelili i kako taj neko ne bi uzvratio istom merom – onda cela priča pada u vodu.
Ima naravno i situacija kada je ok biti sebičan. Kada je Vaše zdravje u pitanju, na primer. Tako da, kao i u svemu ostalom, treba naći balans.
Dakle, dete moje, budi sebičan kada donosiš važne životne odluke, budi sebičan sa svojim vremenom, zdravljem i sa svojim osećanjima. Brini o sebi – to nije sebično! Ali budi darežnjiv sa nežnošću, razumevanjem, deli materijalno, deli osmeh. I da, deli igračke.
Šta kažu roditelji – zašto ne troje dece. Neki ne žele i to je ok, toliko su planirali. Često čujem: jedva i sa ovo dvoje izlazim na kraj… tri godine nisam spavala… nemam više volje da ponovo menjam pelene… već smo stariji i slično. I to je ok. Ne treba nikome da pravdate svoju odluku. Ovo ne znači da ste manje mama ili tata od onih koji imaju troje dece. Takođe ne znači da država ne treba da Vam pomaže i za to dvoje, ali za rešavanje problema nataliteta Vi više niste primarna ciljna grupa. Ovo ne treba da Vas ljuti, to je vaša odluka. Ovde, naravno, isključujem parove koji imaju poteškoća da zatrudne, to je neka druga priča i država tu nudi pomoć.
Iz maminog ugla 